Add parallel Print Page Options

Давид по други пут штеди живот Саулу

26 Дођу Зифејци к Саулу у Гавају и кажу му: „Не крије ли се Давид на брду Ехели, насупрот Јесимона?“

Саул устане и оде у пустињу Зиф с три хиљада бираних Израиљаца да тражи Давида у пустињи Зиф. Саул се утаборио крај пута на брду Ехели, што је насупрот Јесимона. Давид, који је боравио у пустињи, видео је да је Саул дошао у пустињу за њим. Давид је послао извидницу, те је дознао да је Саул заиста дошао.

Тада је Давид устао и дошао на место где се Саул утаборио. Давид је видео место где су легли Саул и Авенир, син Неров, заповедник Саулове војске. Саул је спавао у табору, а људи су се утаборили око њега.

Давид упита Ахимелека Хетита и Ависаја, сина Серујина, Јоавовог брата: „Ко ће сићи са мном у табор к Саулу?“

Ависај одговори: „Ја ћу поћи с тобом.“

Давид с Ависајем дође к људима по ноћи. Саул је лежао спавајући у табору. Код узглавља му је било забодено копље. Авенир и људи су спавали око њега.

Ависај рече Давиду: „Данас ти је Бог изручио у руке твога непријатеља. Зато ми сад дозволи да га прободем копљем за земљу једним ударцем, двапут нећу морати.“

Давид рече Ависају: „Немој га убити, јер ко ће дићи руку на помазаника Господњег и остати некажњен?“ 10 Давид настави: „Живога ми Господа! Господ ће га ударити, било да му дође време да умре, било да оде у рат и погине. 11 Сачувај Господе да дигнем руку на помазаника Господњег. Него узми сад ово копље и крчаг за воду што су код његовог узглавља, па да идемо.“

12 Давид узме копље и крчаг за воду код Сауловог узглавља и они оду. Нико ништа није ни видео ни знао, нити се ико пробудио; сви су спавали, јер је Господ учинио да утону у дубок сан.

13 Затим је Давид прешао на другу страну и стао на врх једног брда, тако да је било велико растојање између њих. 14 Онда је довикнуо народу и Авениру, сину Неровом, и рекао: „Авенире, хоћеш ли се одазвати?!“

Авенир се одазва: „Ко си ти што дозиваш цара?“

15 Давид рече Авениру: „Ниси ли ти јунак? Ко ти је раван у Израиљу? Зашто онда ниси чувао свога господара, цара, јер је један од мојих људи дошао да убије цара, твога господара? 16 Није добро то што си учинио. Живога ми Господа, заслужили сте смрт, јер нисте чували свога господара, помазаника Господњег. Погледајте сада царево копље и крчаг за воду који су му били код узглавља!“

17 Саул је препознао Давидов глас, па је рекао: „Јеси ли то ти, сине мој Давиде?“

Давид одговори: „Мој је глас, господару мој, царе.“ 18 Давид упита: „Зашто мој господар прогони свога слугу? Шта сам урадио? Какво сам зло скривио? 19 Стога нека господар мој, цар, саслуша речи свога слуге. Ако те је Господ подигао против мене, нека се умилостиви приносом. Али ако то чине људи, нека буду проклети пред Господом. Јер су ме изгнали данас да немам свог дела у баштини Господњој. То је као да су ми рекли: ’Иди и служи другим боговима.’ 20 Зато нека се не пролива моја крв пред Господом, јер је цар Израиљев изашао да тражи обичну буву, као да гони јаребицу у планини.“

21 Саул одговори: „Згрешио сам. Врати се, сине Давиде, јер ти више нећу чинити зло, пошто је данас мој живот био драгоцен у твојим очима. Ето, поступио сам неразумно и учинио велику грешку.“

22 Давид одговори: „Ево царевог копља. Нека дође један од момака да га узме. 23 А Господ нека плати сваком човеку по својој правди и верности! Јер Господ те је данас предао у моје руке, али ја нисам хтео да подигнем руку на помазаника Господњег. 24 И, ето, као што је овога дана твој живот био вредан у мојим очима, тако нека мој живот буде вредан у Господњим очима. Он нека ме избави из сваке невоље!“

25 Тада Саул рече Давиду: „Благословен да си, сине мој Давиде! Заиста ћеш бити успешан и изаћи као победник.“

Давид оде својим путем а Саул се врати у своје место.

Давид поново поштеђује Саула

26 Неки Зифљани дођоше Саулу у Гиву и рекоше: »Давид се крије на брду Хахила близу Јешимона.«

На то Саул оде доле у пустињу Зиф са три хиљаде пробраних Израелаца, да тамо потражи Давида, и утабори се поред пута на брду Хахила близу Јешимона. Давид је боравио у пустињи па, видевши да је Саул дошао за њим у пустињу, посла извиднике и увери се да је Саул заиста стигао. Онда крену и оде до места на ком се Саул утаборио и виде где леже Саул и Авнер син Неров, главни заповедник његове војске. Саул је лежао усред табора, а војска га је окруживала.

Давид упита Ахимелеха Хетита и Авишаја сина Церујиног, Јоавовог брата: »Ко ће са мном доле у табор к Саулу?«

»Ја ћу«, рече Авишај.

Тако Давид и Авишај одоше ноћу до војске и видеше Саула како спава усред табора, а копље му забодено крај узглавља. Око њега су лежали Авнер и војска.

Авишај рече Давиду: »Данас ти је Бог предао твог непријатеља у руке. Пусти ме да га прибодем за земљу једним јединим ударцем његовог копља – нећу морати да ударим други пут.«

Али Давид рече Авишају: »Немој да га убијеш! Ко сме да дигне руку на помазаника ГОСПОДЊЕГ, а да не буде крив? 10 Тако ми ГОСПОДА живога«, рече, »сâм ГОСПОД ће га ударити, било кад му дође дан да умре природном смрћу или кад оде у бој и погине. 11 Али не дао ми ГОСПОД да ја дигнем руку на његовог помазаника! Него, узми сада копље с његовог узглавља и врч с водом, па идемо.«

12 Тако Давид узе копље и врч с водом који су стајали Саулу крај узглавља, па он и Авишај одоше. Нико их није видео ни знао шта се дешава, нити се ко пробудио. Сви су спавали, јер је ГОСПОД учинио да утону у дубок сан.

13 Тада Давид пређе на другу страну и стаде на врх једног брда, које је било подаље, тако да је између њега и Сауловог табора био велик простор.

14 Он довикну војсци и Авнеру сину Неровом: »Авнере, одазови се!«

А Авнер одговори: »Ко то зове цара?«

15 Давид рече: »Зар ниси мушко? Ко ти је раван у Израелу? Зашто ниси чувао свога господара цара? Неко је дошао да га убије. 16 Не ваља ти то. Тако ми ГОСПОДА живога, ти и твоји војници заслужили сте смрт јер нисте заштитили свога господара, помазаника ГОСПОДЊЕГ. Погледај око себе. Где су царево копље и врч с водом који су му стајали крај узглавља?«

17 Саул препозна Давидов глас, па рече: »Је ли то твој глас, Давиде, сине мој?«

А Давид одговори: »Јесте, мој господару царе.«

18 Онда рече: »Господару, зашто прогониш мене, свог слугу? Шта сам то учинио и какво сам ти зло нанео? 19 Молим те, саслушај ме сада, господару. Ако те је ГОСПОД подстакао против мене, умилостивиће га жртва. Али, ако су то учинили људи, нека су проклети пред ГОСПОДОМ! Сада су ме отерали са мог дéла у ГОСПОДЊЕМ поседу, рекавши: ‚Иди и служи другим боговима.‘ 20 Не дај да моја крв падне на земљу далеко од ГОСПОДЊЕГ лица. Цар Израела пошао је да тражи буву као што се лови јаребица по планинама.«

21 На то Саул рече: »Згрешио сам! Врати се, Давиде, сине мој. Пошто ти је данас мој живот био драгоцен, нећу више покушавати да ти нанесем зло. Заиста сам се понео као безумник и силно погрешио.«

22 »Ево царевог копља«, рече Давид. »Нека један од твојих слугу дође овамо и узме га. 23 ГОСПОД свакога награђује према његовој праведности и верности. Иако те је ГОСПОД данас предао у моје руке, нисам хтео да дигнем руку на помазаника ГОСПОДЊЕГ. 24 Као што је твој живот данас био драгоцен мени, нека тако мој живот буде драгоцен ГОСПОДУ и нека ме избави из свих невоља.«

25 Тада Саул рече Давиду: »Благословен био, Давиде, сине мој. Чинићеш велика дела и сигурно ћеш успети.«

Потом Давид оде својим путем, а Саул се врати кући.

David Again Spares Saul’s Life

26 The Ziphites(A) went to Saul at Gibeah and said, “Is not David hiding(B) on the hill of Hakilah, which faces Jeshimon?(C)

So Saul went down to the Desert of Ziph, with his three thousand select Israelite troops, to search(D) there for David. Saul made his camp beside the road on the hill of Hakilah(E) facing Jeshimon, but David stayed in the wilderness. When he saw that Saul had followed him there, he sent out scouts and learned that Saul had definitely arrived.

Then David set out and went to the place where Saul had camped. He saw where Saul and Abner(F) son of Ner, the commander of the army, had lain down. Saul was lying inside the camp, with the army encamped around him.

David then asked Ahimelek the Hittite(G) and Abishai(H) son of Zeruiah,(I) Joab’s brother, “Who will go down into the camp with me to Saul?”

“I’ll go with you,” said Abishai.

So David and Abishai went to the army by night, and there was Saul, lying asleep inside the camp with his spear stuck in the ground near his head. Abner and the soldiers were lying around him.

Abishai said to David, “Today God has delivered your enemy into your hands. Now let me pin him to the ground with one thrust of the spear; I won’t strike him twice.”

But David said to Abishai, “Don’t destroy him! Who can lay a hand on the Lord’s anointed(J) and be guiltless?(K) 10 As surely as the Lord lives,” he said, “the Lord himself will strike(L) him, or his time(M) will come and he will die,(N) or he will go into battle and perish. 11 But the Lord forbid that I should lay a hand on the Lord’s anointed. Now get the spear and water jug that are near his head, and let’s go.”

12 So David took the spear and water jug near Saul’s head, and they left. No one saw or knew about it, nor did anyone wake up. They were all sleeping, because the Lord had put them into a deep sleep.(O)

13 Then David crossed over to the other side and stood on top of the hill some distance away; there was a wide space between them. 14 He called out to the army and to Abner son of Ner, “Aren’t you going to answer me, Abner?”

Abner replied, “Who are you who calls to the king?”

15 David said, “You’re a man, aren’t you? And who is like you in Israel? Why didn’t you guard your lord the king? Someone came to destroy your lord the king. 16 What you have done is not good. As surely as the Lord lives, you and your men must die, because you did not guard your master, the Lord’s anointed. Look around you. Where are the king’s spear and water jug that were near his head?”

17 Saul recognized David’s voice and said, “Is that your voice,(P) David my son?”

David replied, “Yes it is, my lord the king.” 18 And he added, “Why is my lord pursuing his servant? What have I done, and what wrong(Q) am I guilty of? 19 Now let my lord the king listen(R) to his servant’s words. If the Lord has incited you against me, then may he accept an offering.(S) If, however, people have done it, may they be cursed before the Lord! They have driven me today from my share in the Lord’s inheritance(T) and have said, ‘Go, serve other gods.’(U) 20 Now do not let my blood(V) fall to the ground far from the presence of the Lord. The king of Israel has come out to look for a flea(W)—as one hunts a partridge in the mountains.(X)

21 Then Saul said, “I have sinned.(Y) Come back, David my son. Because you considered my life precious(Z) today, I will not try to harm you again. Surely I have acted like a fool and have been terribly wrong.”

22 “Here is the king’s spear,” David answered. “Let one of your young men come over and get it. 23 The Lord rewards(AA) everyone for their righteousness(AB) and faithfulness. The Lord delivered(AC) you into my hands today, but I would not lay a hand on the Lord’s anointed. 24 As surely as I valued your life today, so may the Lord value my life and deliver(AD) me from all trouble.”

25 Then Saul said to David, “May you be blessed,(AE) David my son; you will do great things and surely triumph.”

So David went on his way, and Saul returned home.