⁸ »‚Како можете да говорите: »Мудри смо,
    јер имамо Закон ГОСПОДЊИ«,
кад га је лажљива писаљка писарева
    претворила у лаж?
⁹ Мудри ће бити осрамоћени;
    спопашће их ужас
    и ухватиће се у замку.
Пошто су одбацили реч ГОСПОДЊУ,
    какву то мудрост имају?
¹⁰ Стога ћу њихове жене дати другима
    и њихова поља новим власницима.
Од највећег до најмањег,
    сви се лакоме на непоштен добитак.
И свештеник и пророк,
    сви се преваром баве.
¹¹ Рану мога народа лече површно.
    Говоре: »Мир, мир«, кад мира нема.
¹² Стиде ли се због свог огавног владања?
    Не, они стида немају нимало,
    нити више умеју да се зацрвене.
Стога ће пасти међу пале,
    срушити се кад их будем казнио‘«,
    каже ГОСПОД.

¹³ »Одузећу им бербу«, говори ГОСПОД.
    »Неће бити грожђа на виновој лози,
    ни смокава на смоквином дрвету –
чак ће им и лишће свенути.
    Што сам им дао, одузеће им се.«

¹⁴ Зашто седимо овде? На окуп!
    Бежимо у утврђене градове
    и тамо пропаднимо!
Јер, ГОСПОД, наш Бог,
    на пропаст нас осуди
и даде нам да пијемо отровне воде,
    јер смо против њега згрешили.
¹⁵ Миру смо се надали,
    али никакво добро не стиже,
времену исцељења,
    али би само ужас.
¹⁶ Фрктање коња непријатељевих
    чује се из Дана;
од њиштања његових пастува
    сва земља се тресе.
Дошли су да прождру земљу
    и све што је у њој,
    град и све његове житеље.

¹⁷ »Ево, послаћу отровнице међу вас,
    гује које се не могу зачарати,
и оне ће вас уједати«,
    говори ГОСПОД.

¹⁸ О, Тешитељу мој у тузи,
    срце је у мени изнемогло.
¹⁹ Чуј вапај мога народа
    из далеке земље:
»Зар ГОСПОД није на Сиону?
    Зар његов Цар није више тамо?«

»Зашто су ме изазвали на гнев
    својим ликовима,
    идолима туђим, ништавним?«

²⁰ »Жетва прође,
    лето се заврши,
    а ми нисмо спасени.«

²¹ Сатрвен сам,
    јер је и мој народ сатрвен;
    у жалости сам, а ужас ме спопада.
²² Зар нема мелема у Гиладу?
    Зар тамо нема лекара?
Зашто онда нема исцељења
    за рану мога народа?