Књига о Јову 31

New Serbian Translation

31 Са очима својим савез сам склопио,
    па како бих онда загледао девојку?
² Па шта то онда Бог одозго дели?
    Какво је са висина наследство Свемоћног?
³ Није ли то пропаст за злотвора
    и несрећа за покварењака?
⁴ Не види ли он путеве моје,
    зар не броји све моје кораке?

⁵ Ако сам се дружио с лажовима,
    ако ми је нога журила ка обмани;
⁶ нека ме измери на тасовима тачним,
    нек честитост моју Бог открије.
⁷ Ако је мој корак зашао са пута,
    срце моје повело се за мојим очима,
    за руке ми прионула љага;
⁸ тад нек жањем, а други нек једе,
    нек се моја летина почупа.

⁹ Ако ли је жена срце ми завела,
    ако сам ближњег свога на улазу вребао;
¹⁰ нек тад другом моја жена меље,
    у постељи других нека буде.
¹¹ Али то би била гадост,
    баш кривица за осуду!
¹² Да, била би то ватра која гута све до трулежи мртвих
    и спаљује сву летину моју.

¹³ Елем, ако сам се оглушио на тужбу
    слушкиње своје или слуге свога,
    када су се парничили са мном;
¹⁴ шта бих урадио када би Бог устао,
    кад би ми рачун затражио?
    Шта ли бих му тада узвратио?
¹⁵ Није ли онај што ме саздао у утроби и њих саздао?
    Зар нас није један исти начинио у стомаку?

¹⁶ Ако сам се оглушио на жељу сиромаха
    и расплакао очи удовици;
¹⁷ ако сам свој залогај хлеба јео у самоћи,
    а сироче није узело од њега –
¹⁸ јер је уз мене расло као уз оца још од младости моје,
    а удовици сам помагао још од како ме мајка родила –
¹⁹ ако сам видео страдалника неодевеног,
    ако нисам заоденуо убогог;
²⁰ ако ме бедра његова благосиљала нису,
    ако се руном оваца мојих утоплио није;
²¹ ако сам одмахнуо руком против сирочета,
    а знао сам да на суду могу да помогнем;
²² нека ми рука из рамена отпадне
    и нек ми се шака преломи у зглобу!
²³ Јер, дрхтао сам од Божије страхоте,
    пред његовим величанством не бих то чинио.

²⁴ Ако сам се у злато уздао,
    сувом злату говорио: ’Поуздање моје!’;
²⁵ ако сам се радовао свом великом благу,
    што ми је рука толико згрнула;
²⁶ ако сам у сунце гледао док сија
    и у месец сјајни док путује;
²⁷ ако ми се срце потајно заносило,
    па сам им руком слао пољупце са својих уста;
²⁸ и то би била кривица што вапи за судом,
    јер бих тако порекао Бога са висине!

²⁹ Елем, ако сам се радовао над несрећом душманина мога,
    ликовао кад га пропаст снађе;
³⁰ нисам дао устима да згреше,
    да му клетву призивам на душу.
³¹ Нису ли људи из шатора рекли:
    ’Ко се још меса његовога најео није?’
³² Придошлица на улици ноћ провео није,
    путнику сам отварао врата.
³³ Да ли сам грехе своје прикривао као Адам,
    и кривицу крио у грудима својим;
³⁴ јер сам се препао великог мноштва,
    страховао од презира у роду,
    па се ућутао и кроз врата не бих излазио?

³⁵ О, кад би ме неко чуо!
    Ево, ово потписујем,
па нека ме услиши Свемоћни,
    а ево и оптужнице што је тужилац против мене подигао!
³⁶ Зар је не бих ја понео на рамену своме,
    на себе је као круну причврстио?
³⁷ Рачун бих му положио за кораке своје,
    као владар бих му приступио.

³⁸ Ако је због мене вапила земља моја
    и у глас плакале бразде њене;
³⁹ ако сам забадава јео плодове њене
    и души њихових власника задао јаде;
⁴⁰ уместо пшеницом нек уроди трњем
    и коровом уместо јечма!“