Дела апостолска 20

New Serbian Translation

Павле у Грчкој

20 Када се буна стишала, Павле је послао по ученике и охрабрио их. Затим се поздравио са њима и отпутовао у Македонију. ² Пролазећи тим крајевима, охрабривао је ученике многим речима. Тако је стигао у Грчку, ³ где је остао три месеца. Али, баш кад је требало да отплови у Сирију, дознао је да су Јевреји сковали заверу против њега. Зато је одлучио да се врати преко Македоније. ⁴ Придружили су му се: Пиров син Сопатер из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве, Тимотеј, те Тихик и Трофим из Мале Азије. ⁵ Они су отишли пре нас и сачекали нас у Троади. ⁶ После празника Бесквасних хлебова, отпловили смо из Филипа и за пет дана стигли у Троаду, где смо остали недељу дана.

Евтих оживљен

⁷ У недељу смо се окупили на причест. Павле је поучавао народ, али како је намеравао да отпутује следећег дана, наставио је да проповеда све до поноћи. ⁸ У горњој соби, у којој смо се сабрали, било је много светиљки. ⁹ Како се Павлово научавање одужило, један младић по имену Евтих, који је седео на прозору, утону у дубок сан, те савладан сном, паде с трећег спрата. Када су га подигли, био је мртав. ¹⁰ Павле је сишао, наднео се над њим, загрлио га и рекао: „Не узнемиравајте се, још је жив!“ ¹¹ Затим се вратио горе, разломио хлеб и јео, па им је још дуго говорио – све до зоре. Након тога је отишао. ¹² А младића су довели кући живог, те су се веома утешили.

Павле у Милиту

¹³ Ми смо се, пак, раније укрцали на брод и отпловили за Ас. Оданде је требало да поведемо Павла. Он је, наиме, тако одредио, намеравајући да са̂м путује копном. ¹⁴ Када се састао са нама у Асу, укрцали смо га у лађу и отишли у Митилину. ¹⁵ Сутрадан смо отпловили оданде и дошли надомак Хиоса. Прекосутра смо пристали у Самосу, а следећег дана смо стигли у Милит. ¹⁶ Павле је одлучио да заобиђе Ефес да се не би задржавао у Малој Азији; журио се да, ако је могуће, на празник Педесетнице буде у Јерусалиму.

Опроштај с ефеским старешинама

¹⁷ Из Милита је послао људе у Ефес и позвао црквене старешине. ¹⁸ Када су дошли к њему, Павле им је рекао: „Ви знате како сам се све време владао међу вама од првог дана када сам ступио у Малу Азију. ¹⁹ Служио сам Господу са свом понизношћу, уз сузе и невоље које су ме задесиле због јудејских заседа. ²⁰ Нисам пропустио ништа корисно да вам навестим и да вас поучим, како јавно, тако и по кућама. ²¹ Уверавао сам и Јевреје и Грке да се морају окренути Богу у покајању и веровати у нашег Господа Исуса.

²² А сад, ево, по налогу Духа, идем у Јерусалим и не знам шта ме чека тамо. ²³ Једино што ми Дух Свети потврђује у сваком граду је да ме чекају окови и невоље. ²⁴ До свог живота ми нимало није стало, већ само до тога да истрчим трку и довршим службу коју сам добио од Господа Исуса – да објавим Радосну вест о Божијој милости.

²⁵ Сада знам да ме нико од вас међу којима сам био, док сам путовао и проповедао о Царству Божијем, више неће видети. ²⁶ Зато вам јамчим на данашњи дан да нисам крив ни за чију пропаст, ²⁷ јер нисам пропустио да вам објавим сав наум Божији. ²⁸ Пазите на себе и на стадо над којим вас је Дух Свети поставио као надгледнике, да напасате цркву Божију, коју је он стекао својом крвљу. ²⁹ Знам, наиме, да ће после мог одласка доћи међу вас крволочни вуци који неће штедети стада. ³⁰ Чак ће се и међу вама самима појавити они који ће извртати учење како би одвукли ученике за собом. ³¹ Зато будите на опрезу! Сећајте се да три године, дан и ноћ, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас.

³² А сада вас поверавам Богу и његовој милостивој речи која вас може изградити и дати вам наследство међу свима који су посвећени. ³³ Ничије сребро, злато или одећу нисам пожелео. ³⁴ И сами знате да сам се сопственим рукама постарао за своје личне потребе, као и за потребе својих сарадника. ³⁵ У свему сам вам дао пример: да се тако треба трудити и старати се за немоћне, сећајући се речи Господа Исуса: ’Блаженије је давати, него примати.’“

³⁶ Кад је изрекао ово, клекнуо је, па се помолио са свима њима. ³⁷ Тада су сви гласно заплакали, пали у загрљај Павлу и изљубили га. ³⁸ Највише их је ожалостило кад је рекао да га више неће видети. Затим су га испратили на лађу.