Add parallel Print Page Options

14 Човек рођен од жене кратко живи
    и пун је невоља.
Изникне као цвет, па свене;
    бежи попут сене и не траје.
Зар на таквог поглед свој обраћаш
    и мене пред себе на суд доводиш!
Ко ће чистим нечисто да учини?
    Нико!
Његови су дани одређени,
    ти познајеш број његових месеци;
    међе си му поставио да их не прелази.
Скрени поглед с њега, па нека одахне,
    док као најамник свој дан не одради.

Јер постоји нада и за дрво посечено;
    поново ће да изникне
    и неће остати без младица својих.
Нек му се и корен у земљи спаруши
    и пањ му се у земљи сасуши;
пропупеће чим осети воду,
    пустиће изданке као да је засад!
10 А човек скончава онемоћао;
    издахне смртник, и где је он?
11 Из мора исхлапи вода,
    а поток пресахне, пресуши;
12 тако и човек легне да више не устане;
    док небеса не буде било не буде се,
    не дижу се људи из сна њиховога.

13 О, када би ме у Свет мртвих сакрио,
    склонио ме док гнев твој не мине;
када би ми поставио рок
    и тад ме се сетио!
14 Ал’ кад човек умре, да ли више живи?
    Кроз све дане свог кулучења,
    ја чекаћу да ми стигне смена.
15 Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати,
    зажелећеш дело руку својих.
16 Тада ћеш ми кораке бројати,
    на мој грех се нећеш освртати.
17 Преступ си мој свезао у врећу,
    кривицу си моју избелио.

18 Али као што се гора руши, одрања се,
    као што се камен са свог места сваља;
19 ко што воде раздробе камење
    и бујице тло исперу,
    и ти тако уништаваш човекову наду.
20 Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази,
    лице му мењаш и отпушташ га.
21 И он не зна да ли су му синови у части,
    и не види ако су незнатни.
22 Само му је тело у болу своме,
    само му душа за собом пати.“